Ласерско чишћење, такође познато као ласерско уклањање материјала или ласерска аблација, је напредна метода чишћења која користи ласерски сноп високе{0}}е енергије за озрачивање површине радног предмета, узрокујући да површински загађивачи као што су рђа, премази и уље одмах испаре или се одлепе. Ову технологију карактерише то што није-абразивна, без-контактна, не-оштећује подлогу и еколошки прихватљива.
Године 1965. нобеловац Артур Шавлов открио је да мастило испари и нестане када се штампани папир озрачи пулсним ласером, први предложивши концепт „ласерског брисања“. Године 1969, СМ Бедаир и други покушали су да користе ласере за уклањање загађења кисеоником и сумпором са површине материјала од никла. Асмусов истраживачки тим је 1973. известио о експериментима ласерског чишћења уметничких дела. Запка је 1987. пријавио први патент за ласерско чишћење у Немачкој, а исте године истраживачка група совјетског научника Петрова објавила је први признати рад о ласерском чишћењу микрочестица. Технологија ласерског чишћења је примењена у областима као што су производња чипова, уклањање рђе у авионима и бродовима, рестаурација артефаката, чишћење калупа и производња железничког транспорта.
